Jedan od najčudnijih propusta u našem modernom životu vrti se oko kalendara koji stoji na zidovima naših kuća. Astronomija može zadovoljiti najveći deo pitanja koja se odnose na određivanje vremena, čak i kada se to dotiče najranijih godina ljudske istorije. Ali čak i kalendarski stručnjaci ne mogu nam dati naučni razlog za podelu vremena na sedam dana sedmičnog ciklusa. Ni zvezde, ni planete, ni sunce ne pružaju nam bilo kakav logični trag vezan za ovaj vremenski raspored. Dani i meseci bazirani su na predviđenim zakonima planetarnih kretanja ali iz kog razloga naš kalendar danas odbrojava dane u jedinici sedam?
- Stvaranje i sedmodnevni ciklus
Prijatelji, postoji samo jedan odgovor na to pitanje. Biblija kaže da je Bog stvorio svet za sedam dana i uspostavio božansku zapovest za sva vremena koja će doći – da bi čovečanstvo računalo to vreme po sedmicama. Tekst iz Svetog Pisma kaže: “Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ. Šest dana radi, i svršuj sve poslove svoje. A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvom; tada nemoj raditi nijedan posao, ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni živinče tvoje, ni stranac koji je među vratima tvojim. Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju, more i šta je god u njima; a u sedmi dan počinu; zato je blagoslovio Gospod dan od odmora i posvetio ga” (2.Mojsijeva 20:8-11).
Primetimo da je Bog Lično autor kalendarske sedmice od sedam dana. Ona se ponavljala sve do nas još od davnina i uključivala je najstarije forme kalendara, bez obzira na rasu ili jezik. Možemo se malo zapitati da se susrećemo sa jednim rasporedom koji je Stvoritelj uspostavio na samom početku ljudske istorije. A najneverovatnija stvar je da nema vremena koje je izgubljeno od kada je Bog dao Njegovu zapovest o čuvanju sedmog dana subote u čast stvaranja. To što On je zapovedio, omogućio je čoveku da obavlja. Čudesno, isti sedmodnevni ciklus je sačuvan kroz vekove, tako da čovek može uživati duhovni blagoslov koji je dodeljen sedmom danu još u početku.
- Koji je onda to dan ?
Danas nema ozbiljnijeg pitanja, bilo da je od strane crkvenih ili običnih ljudi vezano za to koji je sedmi dan. Astronomi nas uveravaju da je sedmi dan danas isti sedmi dan koji je Isus držao kada je bio ovde pre više od 1900 godina.
Sada dolazimo do tog čudnog propusta koji je spomenut na početku. Zašto većina Hrišćana krši zapovest Božiju odbijajući da drži subotu koju je On odredio, blagoslovio i posvetio? Sedmi dan ili subota, načinjen je radim i danom za trgovinu, čime se direktno prestupa zakon napisan samim prstom Božijim.
Sigurno je da svako ko veruje zna da je Stvoritelj počinuo sedmog dana i posvetio taj dan kao subotu. I svi znaju da četvrta zapovest zapoveda održavanje sedmog dana-subote. Većina Hristovih sledbenika zna da on nije držao ni jedan drugi dan osim subote. Ipak, uprkos tim Biblijskim dokazima, najveći broj Hrišćana svetkuje nedelju, prvi dan sedmice i drži Bogosluženje tog dana.
Nema promene sa sedmog dana u prvi, koja je zabeležena u Bibliji. Ako je promena bila dokumentovana, to ne bi više bilo tako zbunjujuće. Ali Stvoritelj kaže: “Jer ja Gospod ne menjam se” (Malahija 3:6). Zapovest mora još uvek stojati dok je Spasitelj izjavio da je “lakše nebu i zemlji proći negoli jednoj titli iz zakona” (Luka 16:17). S’ obzirom da nebo i zemlja još uvek stoje, četvrto pravilo tog zakona moralo bi još uvek biti obavezno. Isus je rekao :“Ne mislite da sam ja došao da pokvarim zakon ili proroke: nisam došao da pokvarim, nego da ispunim” (Matej 5:17); “A On reče mu: Što me zoveš blagim? Niko nije blag osim jednog Boga. A ako želiš ući u život, drži zapovesti” (Matej 19:17).
- Ko je promenio dan ?
Uprkos svemu tome, jedan pokušaj je bio napravljen nebi li se promenio dan odmora. Većina danas ne drži dan koji je Isus držao. Pitanje je, ko je promenio subotni dan sa sedmog u prvi dan sedmice i sa čijim autoritetom? Svaki Hrišćanin koji čezne da “uđe u život” trebao bi da se zabrine u vezi sa tim. Mi trebamo znati kako se ta promena dogodila i da li je većina Hrišćanstva u pravu što poštuje nedelju umesto subote.
Ovo pitanje postaje jasnije kada se uzme u obzir sama eimologija reči “sunday” (dan sunca, kod nas – nedelja). Tokom ranijeg doba, ljudski rod je zaboravljao pravog Stvoritelja neba i zemlje “i svega što je u njima” i postao obuzet, kao i svi ljudi, sa tim urođenim instiktom koji nastavlja da traži neki objekt ili biće da bi ga obožavao. Njihov izbor počiva na najvećoj i najsvetlijoj stvari koje je njihovo oko moglo videti. Oni su odabrali sunce za svog boga. Sa tim svojim sjajem i uvek dobrodošlom toplotom, koja uslovljava da zemaljski život pupi, cveta i rađa, zasigurno to mora biti pravi bog u autor ljudskih bića. Tako kroz istoriju možemo naći pozamašan broj bogova-sunca. Crtani su po hramovima i građevinama Asirije, Vavilona, Egipta, Persije, Grčke i Rima. Ra, Izis, Oziris, Bal, Mitra, Herkules, Apolon, Jupiter, svi su to paganski bogovi sunca. Čak i u Bibliji se spominje obožavanje sunca. U knjizi o Jovu možemo čitati: “Ako sam gledao na sunce, kad sjaji… srce se moje potajno prevarilo i ruku moju poljubila usta moja, to bi bilo bezakonje za sudije, jer bih se odrekao Boga ozgo” (Jov 31:26-28). Ponovo u knjizi proroka Jezekilja: “I odvede me u trem unutrašnji doma Gospodnjeg; i gle, na ulasku u crkvu Gospodnju između trema i oltara beše oko dvadeset i pet ljudi okrenutih leđima k crkvi Gospodnjoj, licem k istoku, i klanjahu se suncu prema istoku” (Jezekilj 8:16).
Neznabošći su imali “bogova mnogo i gospodara mnogo”. Pored sunca, obožavali su bogove- Mesec, Mars, Veneru i Saturn i dodeljivali su njihova imena danima u sedmici. Sunce, odakle dolazi naziv za prvi dan u sedmici dodeljeno je prvo kao najvažnije među svim božanstvima i naziva se “sunčev dan” ili “dan sunca” (Sunday). Mesec je zauzeo sledeće mesto kao drugi dan, otuda naziv “mesečev dan” (Monday). Saturn je preuzeo subotu, poslednji dan. Tako da je još od davnina nedelja predstavljala dan obožavanja.
Paganski svet je obožavao sunce nedeljom, istog dana kada je Hristos ustao. Kada se Jevanđelje iz Judeje proširilo do naših predaka u Evropi, zateklo ih je kako ukazuju čast suncu, prvog dana. Kada se Duh Božiji manifestovao u Hristu, počeo da deluje na srca ljudi i mnogi su napustili obožavanje Apola, boga sunca i priključili se Hrišćanima.
Nakon što se Hristos vratio na nebo, velika većina je još uvek ostala da obožava sunce nedeljom, dok su Isusovi sledbenici obožavali Boga u pravu subotu ili sedmi dan. Sa moćnom manifestacijom Božijeg Duha, Hrišćanstvo se uspinjalo a paganstvo je počeo da opada. Duhom ispunjena propoved Apostola Pavla u Aziji, Makedoniji i Italiji je dovela hiljade k’ Hristu. Crkva je u tom periodu bila moćna zbog njegove revnosti, ozbiljnosti i posvećenog života. Obožavanje pravog Boga i poslušnost Njegovim zapovestima, širilo se celim svetom.
Pre nego što je Apostol Pavle položio svoj život, napisao je Solunjanima: “Ali vas molimo, braćo, za dolazak Gospoda našeg Isusa Hrista, i za naš sastanak u Njemu, da se ne date lasno pokrenuti od uma, niti da se plašite, ni duhom ni rečju, ni poslanicom, kao da je od nas poslana, da je već nastao dan Hristov. Da vas niko ne prevari nikakvim načinom; jer neće doći dok ne dođe najpre otpad, i ne pokaže se čovek bezakonja, sin pogibli, koji se protivi i podiže više svega što se zove Bog ili se poštuje, tako da će on sesti u crkvi Božjoj kao Bog pokazujući sebe da je Bog…. Jer se već radi tajna bezakonja, samo dok se ukloni onaj koji sad zadržava” (2. Solunjanima 2:1-4,7).
- Čovek bezakonja
Ovde je upozorenje o otpadništvu. Pavle kaže da ono radi u crkvi. “Otpad” treba da se najpre pojavi. “Tajna bezakonja”, ili duh odbacivanja Božijeg zakona, već deluje. “Čovek bezakonja” treba da se pojavi u samoj crkvi, “pokazujući sebe da je Bog”. To je jasan znak da će iz ovog jednog izvora naići tendencija da se promeni Božiji zakon. Nema sumnje da je Apostol Pavle bio upoznat sa Danilovim proročanstvom koje se tiče “malog roga”koji treba da se pojavi iz Rima, sa “očima i ustima ljudskim” i koji “govori reči protiv Višnjeg”, “potire svece Višnjeg” i “razmišlja da promeni vremena i zakone” (Danilo 7:24,25; Danilo 7:8). Ista Biblijska doslednost je ovde prisutna. Danilo je prorekao čoveka bezakonja koji će “razmišljati” da promeni zakon. Pavle takođe nadahnut istim Duhom, proriče o čoveku bezakonja koji radi “tajnu bezakonja”. Bog, koji je načinio oči, nije slep i preko ova dva proroka On je ljudima Božijim obznanio činjenicu, da treba da se pojavi u crkvi sila koja hoće da “menja vremena i zakone”. Kao što je i iznelo proročanstvo, možemo naći njegovo ispunjenje.
Ubrzo nakon što je Apostol Pavle pogubljen, crkvu je preplavilo, usred njenog prosperiteta, oštro rivalstvo među episkopima-bišopima vodeće crkve. Oni su postali žedni veće sile, i činili su skoro sve, nebi li uzvisili svoje pozicije, povećali svoje episkopije i dodelili sebi moć. Oni su spustili standarde istine da bi podigli svoj položaj. Mnoštvo se pridružilo crkvi. Beli konj čistote i jednostavnosti na kome je crkva jahala, “i iziđe pobeđujući, i da pobedi” (Otkrivenje 6:2), zamenjen je sa crvenim konjem svetovnosti i razdora. Ona je trgovala svojim “zlatom žeženim u ognju” (Otkrivenje 3:18), za sjaj i popularnost. Paganstvo je zakoračilo u crkvu bez promene srca ili života. Jedva vek nakon njegove smrti, Pavlovo proročanstvo je pronašlo svoje ispunjenje. Pojavio se “otpad” iz čistote i jedna indukcija paganskih principa zajedno sa filozofijom u crkvi.
- Uticaj Konstantina
U ranom periodu četvrtog veka, Konstantin, Rimski general, pun ambicija za presto, usvoijo je Hrišćanstvo kao sredstvo političke prednosti. On je primetio da je paganstvo u opadanju koje je zapravo samo upijeno od strane crkve. Proglasio je sebe Hrišćaninom ali samo zarad popularnosti, dok su ga biskupi, ugađajući mu, priznali.
Konstantin se suočio sa ovakvom situacijom: VIše od polovine ljudi – paganaca je obožavalo Nedelju. Ostali – Hrišćani, su svetkovali subotu. On je zamislio ideju o spajanju dve frakcije. Putem Hrišćanstva, nije hteo da ima konflikt sa predrasudama svojih paganskih podanika. Vešto balansirajući između, on je aludirao na “strahove svojih podanika, objavljivanjem dva edikta iste godine, prvi u kom je naložio svečano poštovanje nedelje, i drugi koji je odrređivao regularne konsultacije sa sveštenicima” (Gibbon’s Decline and all of the Roman Empire,” Chapter 20).
Ovde se susrećemo sa prvim zakonom, uvedenim u svrhu uspostavljanja nedelje kao dana svetog odmora. I taj je zakon potpuno ljudski načinjen bez Božanske nadahnutosti. U martu, sedmog dana, 321. godine, Konstantin je izdao svoj nedeljni zakon:
“Neka sve sudije, građani i zanimanja odmaraju na prečasni dan sunca (Dies Solis); ali neka oni koji su u zemlji, slobodno i pod punom slobodom obavljaju poslove agro-kulture, jer se često dešava da ni jedan drugi dan nije pogodan za setvu kukuruza i sadnju loze, da ne bi iskliznuo kritičan momenat i ljudi izgubili blagoslove koje nam Nebo šalje”.
- Laodikejski sabor
Crkva je sledila svog vođu Konstantina i 364. godine na saboru u Laodikeji, pustila zakon koji zahteva da Hrišćani “ne smeju da Judaiziraju odmaranjem u subotu”. Euzebije istaknuti biskup crkve, izjavio je “Sve što se god tiče dužnosti da se čini u subotu, mi smo preneli na Gospodnji dan”. To je dakle, plan putem koga je ljudska ruka a ne božanska, promenila subotu. Euzebije keže “Mi smo preneli”.
Konačno je subota skršena i nedelja, paganski praznik, uvedena. Od tog trenutka, crkva je to zagovarala i podržavala sve do naših dana. Doktor Ek (Eck), lukavi pravnik i šampion crkve u svojoj kontraverzi sa Martinom Luterom, priznaje: “Crkva je promenila Svetkovanje subote u nedelju svojim sopstvenim autoritetom, bez Svetog Pisma, bez sumnje pod nadahnućem Svetog Duha”.
(495)