Pitanje se često postavljalo, postavlja se i danas. Ako je teokratija bila dobra u vreme Izrailja, zašto ne bi teokratska forma vladavine bila jednako dobra i u ovo vreme?
- Prava Teokratija
Teokratija je vladavina koja vlast crpi direktno od Boga. Vladavina Izrailja bila je prava teokratija. Iz grma koji je goreo Bog je pozvao Mojsija da izvede svoj narod iz Egipta. Putem znakova i moćnih čuda, Bog je izbavio Izrailjl iz Egipta i vodio ga kroz pustinju dok na kraju nije stigao do obećane zemlje. Tada nje njima vladao pomoću sudija sve do Samuila proroka kome je, dok je on još bio mali, Bog govorio i koji je obznanjivao Njegovu volju.
Za vreme Samuila, ljudi su zatražili da imaju cara. To im je dopušteno i Bog je izabrao Saula te ga je Samuilo pomazao za cara. Saul je prestao da čini Božiju volju i pošto je odbacio reč Gospodnju i Gospod je odbacio njega kao cara i poslao Samuila da pomaže Davida za cara Izrailja. Davidov presto, Bog je utvrdio doveka. Kada je Solomon zavladao carstvom na mesto Davida svoga oca, “sede Solomun na presto Gospodnji da caruje mesto Davida oca svog” (1. Dnevnika 29:23).
- Presto Gospodnji – čije je pravo?
Davidov presto, bio je presto Gospodnji i Solomon je sedeo na prestolu Gospodnjem kao car nad Božijim zemaljskim carstvom. Nasleđivanje prestola nastavilo se Davidovom lozom sve do Sedekije, koji je postao podanik Vavilonskom caru i sklopio sveti zavet pred Bogom da će lojalno služiti Vavilonskom caru. Međutim, Sedekija je prekršio svoj zavet i Bog mu je rekao:
“A ti, nečisti bezbožniče, kneže Izrailjev, kome dođe dan kad bi na kraju bezakonje, ovako veli Gospod Gospod: Skini tu kapu i svrzi taj venac, neće ga biti; niskog ću uzvisiti a visokog ću poniziti. Uništiću, uništiću, uništiću ga, i neće ga biti, dokle ne dođe onaj kome pripada, i njemu ću ga dati” (Jezekilj 21:30-32).
Carstvo je tada pripalo Vavilonu. Kada je Vavilon pao i Medo-Perisja zavladala, srušeno je po prvi put, Kada je Medo-Persija pala i zavladala Grčka, srušeno je drugi put. Kada je Grčko carstvo ustupilo mesto Rimskom, srušeno je treći put. I tada je rečeno: “i neće ga biti, dokle ne dođe onaj kome pripada, i njemu ću ga dati”.
Ko je to kome pripada pravo? “… i nadeni Mu ime Isus. On će biti veliki, i nazvaće se Sin Najvišega, i daće Mu Gospod Bog presto Davida oca Njegovog; I carovaće u domu Jakovljevom vavek, i carstvu Njegovom neće biti kraja” (Luka 1:31-33).
- “Da Dođe Carstvo Tvoje”
Dok je bio ovde, kao “Prorok”, čovek bola, upoznat sa tugom, te noći u kojoj je bio izdan, On sam je rekao “moje carstvo nije od ovoga sveta”. Presto Gospodnji se više ne nalazi na ovom svetu i “neće ga biti, dokle ne dođe onaj kome pripada”, i tada će biti dat Njemu. A to vreme je kraj ovoga sveta i početak sveta koji će doći.
Spasitelj je rekao dvanaestorici apostola :“I ja ostavljam vama carstvo kao što je Otac moj meni ostavio: Da jedete i pijete za trpezom mojom u carstvu mom, i da sedite na prestolima i sudite nad dvanaest koljena Izrailjevih” (Luka 22:29,30).
Iz Matejevog izveštaja o Hristovom obećanju dvanaestorici, možemo saznati kada će se ono ispuniti :“A Isus reče im: Zaista vam kažem da ćete vi koji idete za mnom, u drugom rođenju, kad sede Sin čovečiji na prestolu slave svoje, sešćete i vi na dvanaest prestola i suditi nad dvanaest kolena Izrailjevih” (Matej 19:28).
Drugi Isusov dolazak predhodi uspostavljanju Njegovog carstva. U poređenju sa talentima, Hristos predstavlja sebe u kao plemića koji je otišao “u daleku zemlju da primi sebi carstvo, i da se vrati” (Luka 19:12). On sam nam je rekao kada će sesti za presto u svojoj slavi:“A kad dođe Sin čovečiji u slavi svojoj i svi sveti anđeli s Njime, onda će sesti na prestolu slave svoje” (Matej 25:31,32).
- Pogled u budućnost
Pisac Otkrivenja gleda ovo vreme kada kaže:”Posta carstvo sveta Gospoda našeg i Hrista Njegovog, i carovaće va vek veka” (Otkrivenje 11:15). Kontekst jasno pokazuje kada će se to desiti: “I neznabošci se progneviše, i dođe gnev Tvoj i vreme mrtvima da se sudi, i da se da plata slugama Tvojim, prorocima i svetima, i onima koji se boje imena Tvog, malima i velikima, i da se pogube oni koji zemlju pogubiše” (Otkrivenje 11:18)
Hristovo carstvo će biti osnovano u vreme konačnog suda, nagrađivanja pravednika i osude bezbožnika. Kada svi koji se suprotstavljaju Hristovoj vladavini budu osuđeni, carstvo ovoga sveta postaće carstvo našeg Gospoda i Hrista.
Tada će Hristos carovati kao “Car nad Carevima i Gospodar nad Gospodarima” (Otkrivenje 19:16). “Ali će sveci Višnjeg preuzeti carstvo, i držaće carstvo na vek i doveka” (Danilo 7:18). “A carstvo i vlast i veličanstvo carsko pod svim nebom daće se narodu svetaca Višnjeg; Njegovo će carstvo biti večno carstvo, i sve će vlasti Njemu služiti i slušati Ga” (Danilo 7:27).
Sve do tog vremena, Hristovo carstvo ne može biti uspostavljeno na zemlji. Njegovo carstvo nije od ovoga sveta. Njegovi sledbenici sebe trebaju smatrati “strancima i došljacima na zemlji” (Jevrejima 11:13). Pavle kaže “Jer je naše življenje na nebesima, otkuda i Spasitelja očekujemo Gospoda svog Isusa Hrista” (Filipljanima 3:20).
- Uloga Vlasti
S’ obzirom da je carstvo Izrailjevo nestalo, Bog nije nikada bilo kom čoveku ili telu čovečijem, poverio autoritet da sprovodi njegove zakone. “Moja je osveta, ja ću vratiti, govori Gospod” (Rimljanima 12:19). Građanske vlasti uređuju odnose sa ljudima, ali one nemaju ništa sa dužnostima,koje se tiču čovekovog odnosa sa Bogom.
Osim carstva u vreme starog Izraela, ni jedna vlast nije postojala na zemlji u kojoj je Bog preko nadahnutih ljudi upravljao državnim poslovima. Svaki put kada su ljudi nastojali da oforme takvu vladavinu, nužno su preuzimali na sebe da tumače i sprovode zakon Božiji. Oni su preuzeli pravo da kontrolišu savest i protivpravno prisvojili ulogu Božiju.
U Starom zavetu, dok su grijesi protiv Boga kažnjavani ovozemaljskim kaznama, a izvršene kazne ne samo da su bile božanski odobrene već su bile pod Njegovim direktnim nadzorom i u skladu s njegovim zapoviestima. Vračare je trebalo pogubiti. Idolopoklonike je trebalo pobiti. Bezbožnost i oskvrnjavanje se kažnjavalo smrću. Celi idolopoklonički narodi trebali su da budu iskorijenjeni. Međutim, izvršenjem ovih kazni upravljao je Onaj koji čita ljudska srca, koji zna meru njihove krivice i koji prema svojim stvorenjima postupa mudro i milostivo. Kad ljudi, s ljudskim strastima i slabostima, na sebe preuzmu odgovornost da obave ovaj posao, nisu potrebni dokazi da bi se uvidelo kako se time otvaraju vrata neobuzdanoj nepravdi i surovosti. Radiće se najnehumaniji zločini, i sve to u sveto Hristovo ime.
- Osnova Religijske Tiranije
Na izrailjskim zakonima, kojima su kažnjavani griesi protiv Boga, temelje se dokazi kojima se nalaže dužnost kažnjavanja sličnih grieha u današnje vrijeme. Koristili su ih svi progonioci da opravdaju svoja dela. Načelo da je Bog preneo na ljude autoritet i pravo da nadziru slobodu savesti, temelj je verske tiranije i progonstva. Ali svi koji tako razmišljaju gube iz vida činjenicu da mi sada živimo u različitom vremenu, u potpuno različitim uslovima od izrailja, da je carstvo Izrailjevo bilo predslika Hristovog carstva koje neće biti osnovano do njegovog Drugog dolaska te da čovekove dužnosti u odnosu s Bogom ljudski autoritet ne sme regulisati ni sprovoditi.
(91)