Provera Stihova
Kako je čudno to što tradicija često potiskuje merodavnu istinu u umovima mnoštva iskrenih ljudi. Izjave koje su ponavljane godinama, na kraju su jednostavno prihvaćene jer je to učestalo ponavljanje ostavilo autoritativni trag. Ovo je naročito istina u pogledu religije. Prosečni Hrišćani, na žalost, vrlo malo lično proučavaju Sveto Pismo. Njihova ubeđenja formirana su slušanjem njihovih sveštenika, propovednika koji im tumače religiju. Naravno, da nema ničeg pogrešnog u poklanjanju pažnje svešteniku, ali prijatelji, trebamo propustiti njihovo propovedanje kroz glavni test Biblije. Značaj večnog života je od suviše velike važnosti da bi smo verovali interpretacijama bilo koje druge osobe. Mi smo pozvani da istražimo Pismo i “okušamo duhove”.
Obratite pažnu na tekst u 1. Petrovoj 3:15: “Nego Gospoda Boga svetite u srcima svojim. A budite svagda gotovi na odgovor svakome koji vas zapita za vaše nadanje” (1. Petrova 3:15). Uporedimo to sa drugim tekstom u Isaiji: “Zakon i svedočanstvo tražite. Ako li ko ne govori tako, njemu nema zore” (Isaija 8:20).
Pravi duhovni pastir će podsticati svoje stado da proučava Bibliju i tako ispita njegovu poruku. Ni jedno ljudsko mišljenje nije toliko vredno, čak ni kada ga iznosi najbolji sveštenik. Činjenica je da vodeći teolozi veslaju dalje i dalje od usidrene Biblijske istine. Hiljade ljudi koji zauzimaju vodeće propovedaonice danas, izgubili su svoju veru u Istorijskim knjigama. Iz tog razloga, ako niko drugi, Hrišćanin lično treba istraživati Biblijsku istinu za sebe, dopuštajući da Biblija tumači i interpretira samu sebe. On mora biti sposoban da pruži odgovor za svoja uverenja i svoj način života. Prosečni crkveni član jedino može odbraniti svoju veru rečima: “Dobro, to je moj sveštenik rekao”, ili “Moja crkva uči na takav način”. Neverovatno je kako se religija uzima zdravo za gotovo.
Praksa koja se ponavlja kroz generacije, ima ukorenjene neke tradicije koje je čine osetljivim na istinu. Neke najobičnije religijske prakse nemogu se čak ni naći u Svetom Pismu. Iako mnogi misle da mogu. Oni su čuli neke pogrešno citirane tekstove i nejasne reference, ali im promiču istinite Biblijske izjave. Jedan od najčudnijih ovakvih slučajeva je taj, da nedelju svetkuju milioni. Nedostajući tekst koji se tiče svetkovanja prvog dana sedmice je bio objekat dugog istraživanja i proučavanja. Danas je potvrđeno od strane mnogih vodećih crkvenih ljudi da ne postoji biblijski autoiritet koji bi rasvetlio tu praksu. Dobro poznatih deset zapovesti, zaista izdvajaju dan bogosluženja i odmora, ali taj dan je subota, sedmi dan sedmice, ne nedelja koji je prvi. Poslušajmo reči tog zakona u 2. Mojsijevoj 20:8-11: “Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ. Šest dana radi, i svršuj sve poslove svoje. A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvom; tada nemoj raditi nijedan posao…”(2. Mojsijeva 20:8-11).
Zapazite da pismo jasno kaže “sedmi dan je odmor (Hebrejski Shabbat)”. Sigurno se svi slažu da je subota ta koja je ovde naznačena. Stariji kalendari potvrđuju tu činjenicu (na slici), jer po rasporedu u njima je subota sedmi dan sedmice. Kako je čudno da se toliko mnoštvo drži pogrešnog dana a ne onog koji je Bog odredio. Ima li nekakvog objašnjenja u vezi sa tim? Prijatelji, ovo je savršen primer kako vernici prihvataju tradiciju bez ličnog istraživanja Biblije.
- Isus i subota
Mi smo svakako zainteresovani da otkrijemo koji je dan Isus svetkovao, kao dan Odmora. Nećemo uzeti u obzir naše lično ubeđenje koje se tiče tog pitanja, uopšte. Ako je Isus držao sredu svetom, tada i mi trebamo držati isti dan. Ako je On zapovedio da se drži utorak, i mi smo voljni da to bude naš sabbat.
Cilj nam je da pristupimo reči Božijoj sa jednim nepristrasnim, iskrenim umom u nameri da pronađemo istinu u vezi sa tim pitanjem i saznamo zasigurno koji je dan svet. Koji je dan Isus poštovao? Luka u svom Jevanđelju nam prenosi: “I dođe u Nazaret gde beše odrastao, i uđe po običaju svom u dan subotni u zbornicu, i ustade da čita” (Luka 4:16).
S’ obzirom da najveći deo Hrišćanskog sveta drži nedelju kao dan odmora i bogosluženja, istražićemo Biblijsku potvrdu za tu praksu. Ukoliko Sveto Pismo uči o svetkovanju nedelje, tada i mi treba da budemo prvi koji će to prihvatiti.
Jedini ispravan i iskren način je da pažljivo proučimo bilo koji navod u vezi sa prvim danom sedmice u Novom Zavetu, pre nego što donesemo bilo kakav zaključak. Postoji samo osam referenci vezanih za nedelju, i svaku ćemo posebno uzeti u obzir. Ukoliko postoji bilo kakav autoritet, mora se pojaviti u jednom od tih stihova.
Hajde da pročitamo prvo tekst u Marku 16:9. “A Isus ustavši rano u prvi dan nedelje javi se najpre Mariji Magdalini, iz koje je isterao sedam đavola” (Marko 16:9). Ovde imamo jednostavan istorijski prikaz Hristovog vaskrsenja u prvi dan sedmice. Raspeće se, kao što znamo, dogodilo u petak u toku popodneva, i Isus je ležao u grobnici za vreme subote. Rano, prvog dana sedmice, u nedelju, On je ustao iz groba. Ovo je osnova Vaskršnje nedelje. Marija je bila jedna od prvih koja je otkrila da je On ustao, kada je došla da Ga traži rano, tog jutra. Zapazite stihove 1 i 2 istog poglavlja. “I pošto prođe subota, Marija Magdalina i Marija Jakovljeva i Solomija kupiše mirisa da dođu i da pomažu Isusa. I vrlo rano u prvi dan nedelje dođoše na grob oko sunčanog rođaja” (Marko 16:1,2). Posebno interesantna stvar u vezi sa ovim tekstom, prijatelji, je ta da ovde ne postoji ni nagoveštaj da nedelja treba da postane poseban dan odmora. Subota je prošla, kada je prvi dan sedmice došao i tu postaje jasno da su subota i nedelja zajedno dva potpuno različita dana.
Vratimo se Luki u 23. poglavlju 54-56 i 24:1 stih. “I dan beše petak, i subota osvitaše. A žene koje behu došle s Isusom iz Galileje, idoše za Josifom, i videše grob i kako se telo metnu. Vrativši se pak pripraviše mirise i miro; i u subotu dakle ostaše na miru po zakonu” (Luka 23:54,56); “A u prvi dan nedeljni dođoše vrlo rano na grob, i donesoše mirise što pripraviše, i neke druge žene s njima” (Luka 24:1). Ovo je samo još jedno upućivanje na dan Vaskrsenja. Žene su došle da vide Isusovo telo u petak poslepodne i tada se vratile svojim domovima da pripreme miomirise za predstojeću sahranu. I šta su radile u subotu sledećeg dana? Obratite pažnju na tekst “i u subotu dakle ostaše na miru po zakonu”. Dakle, prema zakonu “sedmi dan je subota”, i žene nisu ništa znale o bilo kakvoj promeni dana odmora. One su su se pripremile i sačekale da subota prođe i tada su došle rano, prvog dana sedmice da pripreme telo za pogreb. Imajte u vidu da je Luka ovo zapisao oko 35 godina kasnije, što bi dalo dovoljno vremena da se sazna za bilo kakvu promenu dana odmora. Pod nadahnućem Svetog Duha, pisci Jevanđelja bi jasno ukazali na bilo kakvu novu instituciju po pitanju svetkovanja subote. S’ obzirom da sva Jevanđelja sadrže dosledan zapis vernog čuvanja subote, nema apsolutno nikakvog nagoveštaja o svetkovanju prvog dana.
- Druge reference
Četvrti put, prvi dan sedmice se spominje u Matejevom Jevanđelju 28:1. “A po večeru subotnom na osvitak prvog dana nedelje dođe Marija Magdalina i druga Marija da ogledaju grob” (Matej 28:1). Ne zaboravimo da kada je dan vaskrsenja došao, subota se već završila jer jevrejski dan se računao od zalaska do zalaska sunca). Ni ovde nema nikakvog dokaza o tome da se nedelja treba držati svetom. Idemo dalje na sledeći tekst u Jovanu 20:1. “A u prvi dan nedelje dođe Marija Magdalina na grob rano, još dok se ne beše rasvanulo, i vide da je kamen odvaljen od groba” (Jovan 20:1). Ovo je još jedna priča koja svedoči o dolasku Marije na grob, rano nedeljnog jutra, vrlo identična sa ostalim tekstovima koji su već spomenuti. Međutim, još uvek nema dokaza u vezi sa držanjem nedelje.
Nastavljajući našu iskrenu potragu za Biblijskim dokazima, vratimo se Jovanovom Jevanđelju. “A kad bi uveče, onaj prvi dan nedelje, i vrata behu zatvorena gde se behu učenici skupili od straha jevrejskog, dođe Isus i stade na sredu i reče im: Mir vam” (Jovan 20:19). Ovaj stih je često bio pogrešno tumačen na način da su se učenici sastali u čast Isusovog vaskrsenja. Ali prava istina je da u tom trenutku učenici nisu čak ni verovali da je Isus ustao. Bila je nedelja poslepodne, odmah nakon vaskrsenja koje se dogodilo ranog jutra tog dana i oni su se sakupili u velikom strahu, iza zaključanih vrata zbog straha od Jevreja. Počele su se širiti glasine da su učenici ukrali telo Gospoda. I ne čudi da su se plašili.
Hajde da pročitamo tekst koji otkriva da oni zaista nisu verovali u vaskrsenje njihovog Učitelja. “I oni čuvši da je živ i da Ga je ona videla ne verovaše. A potom javi se na putu dvojici od njih u drugom obličju, kad su išli u selo. I oni otišavši javiše ostalima; i ni njima ne verovaše. A najposle, javi se kad njih jedanaestorica behu za trpezom, i prekori ih za njihovo neverje i tvrđu srca što ne verovaše onima koji su Ga videli da je ustao” (Marko 16:11,13,14). Iz ovoga vidimo kako je potpuno pogrešno tvrditi da su se učenici sakupili da radosno proslave vaskrsenje. Oni nisu poverovali dok im se Isus lično nije pojavio.
Neki tvrde da se Isus stalno susretao sa svojim učenicima, prvog dana sedmice, nakon što je ustao. Međutim, Sveto Pismo otkriva malo drugačiju priču. Njegovo pojavljivanje spominje se u Jovanovom Jevanđelju 20:14, ali se ne spominje u koji dan sedmice se to desilo, ali on je došao kod njih kada su lovili ribu na moru i tada ih je pozvao da pristanu uz obalu i susretnu se sa Njim. Tako da smo sigurni da to nije bio dan odmora ili sveti dan.
Sedmi put se prvi dan sedmice spominje u 1. Korinćanima 16 “A za milostinju svetima, kao što uredih po crkvama galatijskim onako i vi činite. Svaki prvi dan nedelje neka svaki od vas ostavlja kod sebe i skuplja koliko može, da ne bivaju zbiranja kad dođem” (1. Korinćanima 16:1,2). Neki veruju da to predstavlja zapis crkvenog okupljanja kada su se regularni darovi sakupljali. Ali pažljivije ispitivanje pokazuje da to uopšte nije bio religiozni skup. Pavle je slao čoveka koji je prikupljao njihove donacije koje je dalje nosio u Jerusalim – hranu, odeću i novac bez dileme. On je unapred napisao Korinćanskim vernicima da odvoj sa strane sve šta god mogu kako bi to bilo spremno kada oni dođu. Te zalihe su bile namenjene glađu pogođenim vernicima u Jerusalimu. Dakle radilo se o sakupljanju priloga “kod sebe” ili kod svojih kuća, koje su mogli priuštiti od svojih dohodaka ili poslova. Nema svrhe donositi zaključke da je su to bili religiozni skupovi u kojima su se odvajali prilozi.
Postoji još samo jedan tekst u Novom Zavetu koji spominje prvi dan sedmice i to je jedini trenutak kada se održao religijski skup u nedelju. Ukoliko postoji bilo koji autoiritet za držanje nedelje, to će se naći u ovoj poslednjoj referenci
- Poslednji tekst
Sada prijatelji, ukoliko uopšte postoji bilo kakav autoritet za svetkovanje ovog dana, zasigurno ćemo ga naći u ovoj poslednjoj referenci. Zato, hajde da je pogledamo. “A u prvi dan nedelje, kad se sabraše učenici da lome hleb, govoraše im Pavle, jer htede sutradan da pođe, i proteže besedu do ponoći. I behu mnoge sveće gore u sobi gde se bejasmo sabrali” (Dela 20:7,8). U redu, hajde da zastanemo za trenutak. Ovde dakle imamo jedini zapis religijskog sastanka u prvi dan sedmice. Sada ukoliko postoji ikakav autoritet za svetkovanje nedelje, pronaćićemo ga upravo ovde, u ovom tekstu. Zato ga pažljivo i iskreno pogledajmo.
Pre svega, navodi se da su učenici tog dana lomili hleb. Dali to lomljenje hleba znači da je to bio sveti dan i da su ga oni svetkovali kao sabat ili sveti trenutak? Ne, zapravo, možemo čitati u Delima 2:46, da su prvi učenici svakodnevno lomili hleb. Ta činjenica uopšte ne podrazumeva da je taj dan svet. Jer da jeste, tada bi svaki dan bio svet pošto su sasvim sigurno oni svakodnevno lomili hleb u ranoj crkvi. U ovom slučaju, Pavle je imao poseban oproštajni sastanak pre odlaska u Jerusalim. Ljudi su shvatili da ga nikada više neće videti živog. U Delima 20:25, on im je rekao da je svestan da oni više neće videti njegovo lice. Dakle to je bila vrlo, vrlo posebna prilika za njega da bude sa svojim narodom, narodom kojeg je doveo Hristu, poslednji put. To objašnjava zašto im je Pavle tako dugo, svu noć propovedao. Zacelo to nije procedura koja obeležava regularnu službu bogosluženja tog dana. Ali u svakom slučaju, on je propovedao čak do ponoći. Tada je jedan mladić pao sa potkrovlja i poginuo, i pošto ga je Božijom milošću probudio, nastavio je da propoveda do same zore.
Sada mogli da postavimo još jedno pitanje. Kada se taj skup dogodio prema našem načinu računanja vremena? Kao što mnogi od vas sigurno znaju, Biblijski metod izračunavanja dana bio je od zalaska sunca, do ponovnog zalaska, a ne od ponoći do ponoći. Način na koji mi danas računamo je paganskog porekla koji se pojavio nakon Isusovih dana. Veče i jutro su izvorni elementi dana, kao što se to spominje u 1. Mojsijevoj tj. kjnizi Postanje u 1. poglavlju. Uporedite to sa 3. Mojsijevom 23:32 i možete videti da se subota svetkovala od večeri do večeri. Kada to veče počinje? Ukoliko to možemo naći, možemo i precizno odrediti kada bismo trebali da započnemo svetkovanje subote. Odgovor postoji u Markovom Jevanđelju :“A kad bi pred veče, pošto sunce zađe, donošahu k Njemu sve bolesnike i besne” (Marko 1:32). Dakle, veče je vreme zalaska sunca. Ukoliko želite još daljih dokaza u vezi sa ovim slučajem, pročitajte Nemiju 13:19; Isusa Navina 10:26 i 2. Knjigu Dnevnika 18:34. Drugim rečima, taj dan, subota počinje zalaskom sunca i isto tako se završava. I prvi dan sedmice počinje zalaskom sunca i završava se zalaskom sunca. Prvi dan počinje u vreme koje mi zovemo subotnje veče, tj. kada nakon subote sunce zađe i nastavlja se sve do sledećeg zalaska u nedelju uveče, tj. ponedeljak ujutro. To predstavlja prvi dan sedmice/nedelje.
- Nedeljna crkvena služba?
Zapazite da tekst navodi kako su “bile mnoge sveće” u sobi gde su se okupili. To znači da se služba obavljala u mračnom delu tog prvog dana koji je, kako bi smo ga mi nazvali, subota veče. Pavle je nastavio da propoveda sve do ponoći i u tom času mladić je pao sa potkrovlja, dok je sedeo na prozoru, očigledno slušajući Pavlovu propoved.
Nakon što je sišao dole i povratio dečaka u život, nastavio je da govori “dovoljno do same zore”. Zatim, šta je Pavle uradio tog ranog nedeljnog jutra. nakon dugog noćnog skupa sa crkvom? Dela 21:1 opisuju da je Pavle obišao oko 40-tak kilometara duž poluostrva kako bi stigao na brod u Assos-u, kojim bi dalje trebao da se odveze do Jerusalima. Ovde imamo jasan dokaz da Pavle nije držao regularnu službu, niti da je taj dan smatrao svetim. To nije bilo sedmično okupljanje.
To je bila posebna služba u kojoj je Pavle njima propovedao. Oni ga nikada više neće videti. On je bio osvedočen duhom da će biti predan na smrt, pa je jednostavno ostao sa njima toliko dugo koliko je mogao i to ga je povelo da održi govor do osvita dana. Da se predpostaviti da je jedan od glavnih razloga što imamo ovu priču u Bibliji taj, što je Pavle u sred noći oživeo dečaka.
To je to, prijatelji. Pročitali smo i razmotrili svaki pojedini tekst koji spominje prvi dan sedmice u Novom Zavetu. Nigde ne nalazimo nikakav dokaz ili bilo kakvu zapovest, ili primer da trebamo posvetii nedelju kao dan odmora i bogosluženja. Drugim rečima učenja i primeri Gospoda Isusa Hrista i Njegovih učenika pružaju neoborivi dokaz da se subota držala tada, kao i da se treba držati danas. Nikakva se promena nije desila sa te strane. Nećete pronaći ni jedan tekst u celom Svetom Pismu koji navodi da je zamenjen dan koji je Bog postavio za čoveka da ga koristi u svetu službu, kao dan bogosluženja.
- A Pavle?
Kakav je slučaj sa Pavlom, velikim apostolom neznabožaca? On je naravno, došao mnogo kasnije. Pojavio se nakon što je Isus umro, nakon Njegovog vaskrsenja i povratka na nebo. Da li je on svetkovao istu subotu kao Isus i da li su svi ostali učenici to isto činili pre Njega. Pustimo ga da nam sam posvedoči o tome. “I Pavle po običaju svom uđe k njima, i tri subote razgovara se s njima iz pisma” (Dela 17:2). To je bio Pavlov običaj, kao što smo maločas čitali da je to bio Isusov običaj, odlaziti u subotu, propovedati i imati bogosluženje. Pavle je, dakle, činio istu stvar.
Ipak, on nije odlazio samo u sinagogu da bi udovoljio Jevrejima ili samo njima propovedao. U delima 13. poglavlju nalazimo da je on takođe propovedao i neznabošcima na taj dan. “A kad izlažahu iz zbornice jevrejske, moljahu neznabošci da im se ove reči u drugu subotu govore. A kad se sabor raziđe, pođoše za Pavlom i za Varnavom mnogi od Jevreja i pobožnih došljaka; a oni govoreći im svetovahu ih da ostanu u blagodati Božjoj.A u drugu subotu sabra se gotovo sav grad da čuju reči Božje” (Dela 13:42-44).
Ovo je odlično mesto za Pavla da usmeri ove nove Hrišćane da drže bilo koji drugi dan osim sedmog dana. Nakon što je propovedao Jevrejima te subote, neznabošci su došli kod njega i rekli “sada želimo da nama propovedaš”. Ako je bilo ikakve promene u toj ranoj crkvi, Pavle bi sigurno rekao tim obraćenim Hrišćanima iz neznaboštva – “Slušajte, propovedaću vam sutra ujutro. To će biti prvi dan sedmice i srešću se sa vama u taj dan bogosluženja”. Ali Pavle nije spominjao ništa slično. Zapravo, on im je rekao “srešću se sa vama sledeće subote i tada vam propovedati” i sav grad se sabrao, kaže Biblija i slušao njegovu propoved sledeće subote. On je propovedao neznabošcima. Dela 18:4 nam govore o 78 subota koje je Pavle držao za redom u jednom određenom gradu. “A prepiraše se u zbornicama svake subote, i nadgovaraše Jevreje i Grke”. (Dela 18:4). I nastavio je sa tom praksom godinu i šest meseci, učeći među njima reč Božiju (Dela 18:11). Dakle, za godinu i po dana on se sastajao sa njima da ih uči u subotu. I kao što je predavao Jevrejima, isto tako je predavao i neznabošcima.
Možda će neko postaviti pitanje “kako mogu učiniti šta je pravo?”. Prijatelji, u nameri da se drži subota, ili bilo koja zapovest Božija moramo najpre da pustimo Gospodara subote u naša srca. Ako u njima On obitava, nećemo imati problema sa držanjem ovih zapovesti. One nam neće predstavljati teret, neće nam to biti neka teška, mučna stvar kada Ga volimo i kada on stanuje u našim srcima, jer ćemo to činiti s’ ljubavlju.
– Iz biblioteke radio predavanja Joe Crews-a
(132)